Kolumbija
Skoro 70.000 ljudi je prijavljeno kao nestalo u više od četiri decenije sukoba. Široki zakonodavni i vladini napori u saradnji sa aktivnim organizacijama civilnog društva trude se da se pozabave tim pitanjem u sklopu napora zemlje da konsoliduje mir.
Prema podacima Jedinice za potragu za nestalim licima (UBPD), agencija osnovana na osnovu Havanske mirovne sporazuma da odgovara onima koji su nestali između 1948. U svom Završnom izveštaju, objavljenom u junu 2022 . 121.768 su bili žrtve prisilnih nestanaka, a 16.238 dece i adolescenata regrutovano je u naoružane grupe.
ICMP se prvi put verio u Kolumbiji 2007. Između 2008.
ICMP je izvestio u aprilu 2008 godine ulogu raznih aktera – paravojnih i gerilskih snaga, kao i priznatih političkih vlasti – u primenjenim nestancima, i istakao da se Kolumbija suočila ne samo sa značajnim pitanjem nestalih osoba, već i sa onom u kojoj su uzroci nestanka bili raznovrsniji nego u drugim tranzicionim društvima. Prema Centru za autonomiju i prava starosedelaca u Kolumbiji (Observatorio ADPI), starosedelački narodi su patili od prisilnog raseljavanja i nestanka zbog prisustva legalnih i ilegalnih naoružanih aktera povezanih sa krijumčarenjem narkotika i drugim kriminalnim aktivnostima. Ustavni sud Kolumbije priznao je 34 starosedelačke grupe koje su u opasnosti od fizičkog i kulturnog izumiranja kao rezultat unutrašnjeg oružanog sukoba i ozbiljnih kršenja individualnih i kolektivnih prava. Organizovani kriminal je još jedan veliki izvor nestanaka.
ICMP su pozvane od strane strana na Mirovni sporazum iz 2016. U skladu sa ovim mandatom, kroz prvu fazu svog Programa Kolumbija, podržan od strane Nemačke korporacije za međunarodnu saradnju (GIZ) i Evropske unije, ICMP je pomogao vlastima i drugim zainteresovanim stranama da brzo i suštinski napreduju, ojačaju Jedinicu za pretragu i olakšaju rad OCD.
ICMP je u septembru 2021. objavio izveštaj o ulozi civilnog društva u obračunu sa nestalima u Kolumbiji, sa preporukama o jačanju relevantnih institucija.
Međunarodni pravni instrumenti
Kolumbija je Državna partija za sve opšte instrumente ljudskih prava, uključujući Međunarodni zavet o građanskim i političkim pravima (ICCPR) i Konvenciju UN protiv torture i drugih okrutnih, nehumanih ili ponižavajućih tretmana ili kažnjavanja (CAT), kao i regionalne instrumente, odnosno ACHR. Suočena sa velikim brojem slučajeva primenjenog nestanka, Kolumbija je postala Državna partija i međuameričke konvencije o prisilnom nestanku (2005) i Međunarodne konvencije za zaštitu svih osoba od primenjenog nestanka (MKPPED, 2012). Pored toga, Kolumbija je ratifikovala Rimski statut 2002.
Ustavni okvir
Ustav Kolumbije iz 1991. Ona potvrđuje dužnost države da štiti sve pojedince, u njihovom životu, čast, imovinu, uverenja, i druga prava i slobode (Umetnost. 2). Zaštita života, zabrana mučenja, zabrana diskriminacije i pravo na privatnost, dostojanstvo i slobodu neka su od prava zagarantovanih Ustavom, koja takođe predviđa direktnu aplikaciju tih prava (Umetnost. 83). Ustavom je takođe predviđena zabrana sprovedenih nestanaka, kao i za istragu krivičnih dela koja bi dovela do nestanka osoba, između ostalih, od strane tužilaštva.
Kolumbija je 2004. Prema ovom Zakonu, Kancelarija državnog tužioca je odgovorna, između ostalog, za pokretanje krivičnog postupka i sprovođenje istraga o aktima koji mogu predstavljati prekršaje, bilo u sopstvenom zahtevu ili u skladu sa pritužbom, posebnim zahtevom, tužbom ili bilo kojom drugom radnjom propisanom zakonom. Član 11 (e) Akta br. 906 iz 2004.
S tim što je Ustav već zabranio primenjene nestanke, Zakon 589 usvojen je 2000. Zakonom je takođe predviđeno osnivanje Nacionalne komisije za potragu za nestalim licima (Komisija za pretragu), konsolidovanog Nacionalnog registra nestalih ljudi i hitnog mehanizma pretrage za pronalaženje nestalih osoba (USM). Svi aspekti ovog zakona uvršteni su u kolumbijski krivični zakon 599 iz 2000. Važnost ovog zakona je u tome što omogućava da se dela koja su počinili nedrušaиni akteri kvalifikuju kao dela primenjenog nestanka.
Zakon 975 iz 2005. Cilj je da se žrtvama pruže istina, odšteta i mera pravde. To je ad hok mehanizam tranzicione pravde osmišljen da obezbedi alternativne kazne za počinioce (smanjenje ili izbegavanje kazne u zamenu za priznanje zločina), ograničenu odštetu i potencijalnu pravdu za žrtve. Takođe se omogućava privremena institucionalna struktura koja bi uključivala Nacionalnu komisiju za odštetu i pomirenje (CNRR), Fond za odštetu za žrtve i Nacionalnu jedinicu za pravdu i mir državnog tužilaštva.
Vlada je 2010.
Zakonom 1448 iz 2011. Prema članu 3 žrtva je „[a] osoba koja je bila izložena primenjenom nestanku kao što je definisano u članu 165 Akta br. 599 iz 2000. Termin se takođe odnosi na rođake direktne žrtve, uključujući supružnika ili životnog saputnika, u odnosu na prvostepeni stepen szinge ili građanskog statusa i sve druge rođake koji su direktno povređeni sprovedenim nestankom.“
Zakonom 1531 je 2012.
Ostali propisi i mere
Usvajanje Zakona 589 iz 2000. Među njima su Uredba 4218 iz 2005. Uredbom 929 iz 2007.
U cilju unapređivanja saradnje i koordinacije između Državnog tužilaštva i drugih agencija i pružanje tehničke i naučne podrške u procesu ekshumacija i identifikacija, državni tužilac je 2007.
Centar za istorijsko pamćenje osnovan je Uredbom br. 4803 iz 2011.
